Ramska poema

Na proplanku ponad guvna
Stoji žena u dalj gleda.
Udit konac svakoj igli
Učas jedan ona more.
Oku bistrom ne viruje
Priko briga to što vidi;
Sa Maglica eno dimi,
Dim se širi,  kuklja, vitla,
Diže nebu u oblake!

Ratno doba, teško vrime,
Vojske razne nalazile,
Zulum svaki provodile,
Straj u ljude utirale.

Izvadila baba Kate
Očenaše iz nidara,
Zabrinuta pošla kući
Slaveć ime Isusovo.

Sa Orašca banu Stipan,
Ko vas zblanut stade vikat:
„Bište ljudi braćo mila,
Nesrića nas teška stigla,
Dušmanin nam za vrat sio,
Pali, bije, priti, kolje!“

Dida Ante za volovma,
Nimo  gleda, ne viruje.
Baba Kate na ognjišću
Puru bilu istom miša.
Nikoli je peto lito,
Po ajatu cuku gona.
Mali Anto u bešiki
Anđeoske sniva snove.

„Kud ću bižat, što ću bižat!?
Nikom loše nisam tio,
Nikom zijan učinio,
Nikad nikog privario
Nit sam na  to pomislio!“

Nema dugo, uza stranu,
Zacrnilo, zagrmilo.
Bradurine i šubare,
Oštre sablje, redenici,
Bombe, puške, mitraljezi,
Nož i ruke još krvavi.
Topot konja, pucanj, prasak,
Gromoglasno zavijanje,
Pritnje, zovke, razne psovke.

„Di su pare, pare davaj,
Nakit vamo i dukate!
Ko sat ima odma skidaj,
Prsten  sruke i minđuše.
Dolafe pootvarajte,
Iz sanduka i mogaza

Na meraju sve od reda;
Maslo, kajmak, suvo meso,
Sir,  rakiju, žito, sukno…
Konja sedlaj da tovarim
sve što valja, što mi drago!“

Skromne kuće i klanice
Vatra guta nemilice.
Čanak, lopar, stap, metaja,
Gusle, diple, stan, preslica;
Osta samo uspomena.

Kundak  glavu, krvca teče,
Nož u lebra, grkljan pišće
„Lezi doli da te koljem!“
Avet  strogo zapovida.

Jadan insan ne zan šta će,
Zabilio od žalosti.
Ko je rabar naglas moli
Isukrista spasitelja,
Sveto ime Marijino
Za spasenje duše svoje,
Oprost grija dušmanina.

Usrid mučne te torture
Otiraše dida Antu,
U šarvale obučena,
Anteriju i opanke,
Za pas lula zadivena.
U šumarku pored kuće
Duh svoj blagi on ispusti,
Još rodbinu mnogobrojnu
Ista sudba tu zadesi.

Iz Vlaka se bagra crna
Sjurila u sela niže,
Put svoj smrti nastavila;
Popalila, opljačkala.
Mušku čeljad, mnoge žene,
Čak i dicu pobijala.

Vitar nosa prah pepela
Sa zgarišta ramskih  sela.
Od Ljubuše do Makljena
Samo čemer, jad i bjeda!
Pusta osta rodna gruda.
Krv i suze zemlju kvase!
Ramske žene, naše mame,
babe, tetke – udovice.
Bosa dica, gola, gladna.

Hvala vama pređi naši,
Vaša žrtva nije zalud!
Nećemo vas zaboravit,
Neka vam je vječna slava!

Vlado Pavličević