Side tako jedne nedilje iza podne isprikuće did Šimun i negov unuk Ante i divane. Odma iza ručka izašli su i sili u prasunce kod drva. Did sijo na neku valjugu a Ante sidi na cipalu. Ostali misari su se povukli u kuću i svak se zabavio sobom.
Vidiš ti moj sinko da danas posle mise niko više misu i ne spominje a nekad se virnje mi pričalo šta je pratar reko i oni koji nisu bili na misi pitali bi misare – šta je pratar naredio? A dicu se uvik pitalo - po kojem svecu je bilo evanđelje?
Danas niti ko pita išta dicu niti išta pratar naređuje. Baško koda pratri više nesme narodu ništa reći mimo mise a kamoli nešto naredit.
A štaš moj dide, veli unuk Ante, meni se čini da su se pratri prilično udaljili od naroda, odrade misu i biži kroz sakristiju u kuću. Nema druženja i priče sa narodom ni prija ni posle mise.
Je brte na moju dušu je tako, nastavi did. A nekad kad sam ja bio puno mlaji pratar bi baš pričo s narodom i prije i posle mise i znao je svakog uglavu. On ti je sagradio ovu ovoliku našu crkvu sa narodom a protiv sviju komunista koji ga nimalo nisu begenisali i koji su sprva nekoliko puta noću rušili što bi se izidalo priko dana na crkvi. I sve je tako bilo dok ji nisu naši ljudi sačekali kad su došli rušit i izdegenječili.
Pokojni župnik Vlado Jurjević je imo rabrosti suprostaviti se i vlasti koja ga je progonila, i udbašima, i komunistima. On ti je bio i u komunističkom zatvoru desetak godina samo zato što su mu komunisti dok je služio vojsku našli u njegovoj torbi Božićnu poslanicu blaženog Alozije Stepinca.
Danas se većina pratara ne usudi s oltara ništa prigovoriti ni političarima ni svitu jer ji je stra da se nekom nebi zamirili.
On nesmi nikome ništa reći pa tamam da je neko u crkvu došo u gaćam i papučama a dabet ovim curama što dolaze na vinčanja i krizme goli ramena i leđa liti ili omladini što u crkvu dolazi u trenerkama i dresovima, koda su pošli na utakmicu.
A kamoli da se usudi reći ženama da smire dite koje u crkvi vrše ko po guvnu i čegrlja sa onim igračkama što tandrču. Možda bi ga žena i poslušala jer nezna da dite smeta svitu da sliša misu. Kad biga smirila osevapila bise.
Dabet su se u Hrvatskoj bojali da se nebi nedaj Bože zamirili političarima jer im ko biva oni uvik tribaju. Kako bi se onda suprostavio nekad komunistima koji su za male sitnice gonili pratre u zatvor. Eto brte, nekad se narod bojo pratra a sada se pratar boji naroda i gotovo. Nekad se dica bojala ćaće i matere a sad se ćaća i mater boje dice i pušćaju im da govore i rade šta god oće.
Šta ti misliš moj sinko o tome, eto završio si neke škole pa možda znaš više od mene. A šta ja znam moj dide, čini mi se kako se pratri nekako drže visoko iznad običnog naroda. Dobro, nisu svi ali izgleda da većina priča tako da ga običan narod ne razumi a pogotovo oni na televizoru. Oni filozofiraju jedan drugome kao da oće dokazati koliko su pametni a pogotovo se vole kitit raznim titulama ili crkvenim ili svitovnim ko što su prečasni, uzvišeni, preuzvišeni, monsinjor ili magistar, doktor, profesor i šta ti ja znam.
Moj sinko pa jesi vidio kako su se ti profesori, monsinjori i pričasni biskupi poplašili ove prilade što su je nazvali korona. Kako su se poplašili za svoj život pa poletili svi na nekcije, a onda i narodu govore da je ta đavlija nekcija čin ljubavi i milosrđa prema bližnjem. Ako su tako učeni kako to da je obični seljak više znao od njizi i vidio da tu nešto ne valja i da se narod samo straši kako bi oni najbogatiji dobro zaradli i lakše upravljali narodom. Di im je vira?
Sad šute kad su vidili da su privareni, moj sinko. I još mi isti taj biskup, kad je završila ta privara, napiše neko pismo od biskupske kuferencije kršćanskom puku di govori – nebojte se!
E moj biskupe di ti je bila pamet, jer mi se ni prija nismo bojali a nisi tribo ni ti ni tvoji oko tebe. Pristali ste da u Hrvatskoj zatvorite crkve dok je ko biva vladala ta prilada i pobigli od naroda.
Vidiš dide, prikide ga unuk, pa ni dan danas se niko od nji nije ispričo narodu što su ga pripustili na milost i nemilost svitskim probisvitima i nisu ni pokušali zaštititi dostojanstvo svoga puka.
Je brte sve je to tako virnje mi, zaključi did. Eno su se onda žene u selu poinadile oko toga triba li biskupe poslušat i ić na pelcovanje za koronu ili neić. Neke ni danas ne pričaju međuse, a one što se nisu pelcovale maskare se onima što jesu.
Ma fala Bogu jopet ima puno svećenika koji su bili uz svoj narod, štitili ga i nisu se bojali za svoj život i koji su na vrime znali o čemu se radi, ali nisu mogli puno odlučivat. Bezbeli da njizi triba poštivati i imati unjizi povirenja.
Štaš, kakav narod takvi i svećenici.
Teška vrimena i kušnje odljuče kukolj od žita u rašetu.
Bogu fala, zaključi did Šimun.
Ivica Barišić
Vidiš ti moj sinko da danas posle mise niko više misu i ne spominje a nekad se virnje mi pričalo šta je pratar reko i oni koji nisu bili na misi pitali bi misare – šta je pratar naredio? A dicu se uvik pitalo - po kojem svecu je bilo evanđelje?
Danas niti ko pita išta dicu niti išta pratar naređuje. Baško koda pratri više nesme narodu ništa reći mimo mise a kamoli nešto naredit.
A štaš moj dide, veli unuk Ante, meni se čini da su se pratri prilično udaljili od naroda, odrade misu i biži kroz sakristiju u kuću. Nema druženja i priče sa narodom ni prija ni posle mise.
Je brte na moju dušu je tako, nastavi did. A nekad kad sam ja bio puno mlaji pratar bi baš pričo s narodom i prije i posle mise i znao je svakog uglavu. On ti je sagradio ovu ovoliku našu crkvu sa narodom a protiv sviju komunista koji ga nimalo nisu begenisali i koji su sprva nekoliko puta noću rušili što bi se izidalo priko dana na crkvi. I sve je tako bilo dok ji nisu naši ljudi sačekali kad su došli rušit i izdegenječili.
Pokojni župnik Vlado Jurjević je imo rabrosti suprostaviti se i vlasti koja ga je progonila, i udbašima, i komunistima. On ti je bio i u komunističkom zatvoru desetak godina samo zato što su mu komunisti dok je služio vojsku našli u njegovoj torbi Božićnu poslanicu blaženog Alozije Stepinca.
Danas se većina pratara ne usudi s oltara ništa prigovoriti ni političarima ni svitu jer ji je stra da se nekom nebi zamirili.
On nesmi nikome ništa reći pa tamam da je neko u crkvu došo u gaćam i papučama a dabet ovim curama što dolaze na vinčanja i krizme goli ramena i leđa liti ili omladini što u crkvu dolazi u trenerkama i dresovima, koda su pošli na utakmicu.
A kamoli da se usudi reći ženama da smire dite koje u crkvi vrše ko po guvnu i čegrlja sa onim igračkama što tandrču. Možda bi ga žena i poslušala jer nezna da dite smeta svitu da sliša misu. Kad biga smirila osevapila bise.
Dabet su se u Hrvatskoj bojali da se nebi nedaj Bože zamirili političarima jer im ko biva oni uvik tribaju. Kako bi se onda suprostavio nekad komunistima koji su za male sitnice gonili pratre u zatvor. Eto brte, nekad se narod bojo pratra a sada se pratar boji naroda i gotovo. Nekad se dica bojala ćaće i matere a sad se ćaća i mater boje dice i pušćaju im da govore i rade šta god oće.
Šta ti misliš moj sinko o tome, eto završio si neke škole pa možda znaš više od mene. A šta ja znam moj dide, čini mi se kako se pratri nekako drže visoko iznad običnog naroda. Dobro, nisu svi ali izgleda da većina priča tako da ga običan narod ne razumi a pogotovo oni na televizoru. Oni filozofiraju jedan drugome kao da oće dokazati koliko su pametni a pogotovo se vole kitit raznim titulama ili crkvenim ili svitovnim ko što su prečasni, uzvišeni, preuzvišeni, monsinjor ili magistar, doktor, profesor i šta ti ja znam.
Moj sinko pa jesi vidio kako su se ti profesori, monsinjori i pričasni biskupi poplašili ove prilade što su je nazvali korona. Kako su se poplašili za svoj život pa poletili svi na nekcije, a onda i narodu govore da je ta đavlija nekcija čin ljubavi i milosrđa prema bližnjem. Ako su tako učeni kako to da je obični seljak više znao od njizi i vidio da tu nešto ne valja i da se narod samo straši kako bi oni najbogatiji dobro zaradli i lakše upravljali narodom. Di im je vira?
Sad šute kad su vidili da su privareni, moj sinko. I još mi isti taj biskup, kad je završila ta privara, napiše neko pismo od biskupske kuferencije kršćanskom puku di govori – nebojte se!
E moj biskupe di ti je bila pamet, jer mi se ni prija nismo bojali a nisi tribo ni ti ni tvoji oko tebe. Pristali ste da u Hrvatskoj zatvorite crkve dok je ko biva vladala ta prilada i pobigli od naroda.
Vidiš dide, prikide ga unuk, pa ni dan danas se niko od nji nije ispričo narodu što su ga pripustili na milost i nemilost svitskim probisvitima i nisu ni pokušali zaštititi dostojanstvo svoga puka.
Je brte sve je to tako virnje mi, zaključi did. Eno su se onda žene u selu poinadile oko toga triba li biskupe poslušat i ić na pelcovanje za koronu ili neić. Neke ni danas ne pričaju međuse, a one što se nisu pelcovale maskare se onima što jesu.
Ma fala Bogu jopet ima puno svećenika koji su bili uz svoj narod, štitili ga i nisu se bojali za svoj život i koji su na vrime znali o čemu se radi, ali nisu mogli puno odlučivat. Bezbeli da njizi triba poštivati i imati unjizi povirenja.
Štaš, kakav narod takvi i svećenici.
Teška vrimena i kušnje odljuče kukolj od žita u rašetu.
Bogu fala, zaključi did Šimun.
Ivica Barišić
